У склопу свог богословског образовања, у Карловачкој Богословији сам, сада већ као свршени матурант, добио задатак да пред вјерним народом произнесем властиту бесједу. Бесједу сам спремао у склопу изучавања предмета Омилитике, а тема коју сам добио била је бесједа о трећој недељи Великог поста. Будући да је новонастала ситуација око епидемије Корона вируса досегла свој врхунац, а тако изазвала и ванредну ситуацију у земљи, одлучио сам да Вам своју бесједу оставим у писаном облику.

,, У име Оца, и Сина, и Светога Духа,

Крст је сила и знамење, крст је спасење. Драга браћо и сестре, колико смо пута чули ову милу пјесму до сада? Налазимо се у средини великог и часног поста, у јеку наше духовне борбе и преображаја, спремајући се за дочек најрадоснијег хришћанског празника – Васкрсења Христовог. Ова седмица поста, која се назива Крстопоклона, није баш случајно посвећена часноме крсту. А зашто баш часни крст? Уколико се осврнемо на период прије Христовог страдања, видјећемо да је крст некада био извор срама. Највећи разбојници и преступници закона били су разапињани на крст, на тај начин понижавани и кажњавани од стране власти. Крсна смрт сматрана је подругљивом и најстрашнијом казном. Крсна смрт Христова, јелинима је била лудост!

Али, оног момента када Христос бива распет на крстy, не само да су се испунила сва пророштва, већ је и сам крст освећен, те добива једно потпуно друго значење и смисао. Безбожни и духовно заслијепљени јевреји нису препознали Богочовјека Христа као истинитог Месију и Спаситеља, те су га уз помоћ римских власти лажно оптужили и разапели на крст. Крст тог момента постаје симбол страдања Христовог, које се ради нас и нашег спасења збило. Христос, како се каже у једној молитви, крсном смрћу смрт разруши! Крст постаје симбол побједе над смрћу. Како се каже у једној богослужбеној пјесми, крст постаје потпора и чувар васељене, слава Ангела, а бол демона.

Управо у овим данима поста, када бивамо у искушењима, Часни Крст нам даје снагу да истрајемо у борби, како не бисмо клонули духом и тијелом. Христос нас позива ријечима: ,,Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном ходи (Мк.6,34).“ Живот хришћана почиње крштењем. Христос је нас ради примио крсну смрт, а ми је симболично примамо кроз Свету тајну крштења. На тај начин задобијамо истинско спасење. Ово је право вријеме да узмемо свој крст и да се одазовемо на Божији позив,  да истрајемо у мукама овог пропадљивог и пролазног свијета, те да почнемо да живимо Светоотачким животом у љубави, подвигу и заједници. Хришћанин без крста исти је као војник без свог оружја. Крст је наше обиљежје, крст је наше оружје.

Познавајући нашу огријеховљену и палу природу, Господ нам кроз крст шаље снагу да истрајемо у борби и посту. Као што хлад даје окријепљење измореном путнику, тако и крст даје охрабрење и снагу сваком вјернику.

Један велики руски теолог, отац Александар Шмеман, доста је говорио о крсту и његовом значају. Говрећи о њему, он је напомињао да оног дана, када је ухапшени Христос био постављен пред Пилата и јевреје, није само завршено његово овоземаљско служење, већ је пред њих саме постављен избор. Тако је и данас, будући да и ми као слободни имамо избор да ли желимо да будемо његови пратиоци или противници. Споља гледано, то нам може изгледати као нешто не толико важно, али за савјест нема нечег таквог као што је ,, мање или више важно “. Постоји само истина и обмана. Добро и зло. Узимати свој крст свакога дана када се пробудимо, не значи само трпјети тешко бреме које добровољно прихватамо, већ то значи живјети у сагласју са својом савјешћу и у свјетлости Божанске љубави.

Не будимо као Пилат, који је пред масом обичне руље поклекнуо и Христа кукавички предао на смрт, иако је и сам увидјео да је Господ невин.  Многи од нас су бар једном у себи помислили да би другачије поступили. Но, да ли је то тако? Колико смо пута и сами окренули главу и изабрали лакши пут у животу, избјегавајући одговорности, а покушавајући да занемаримо своју савјест? Узети свој крст значи управо то – узети савјест у своје руке, узети терет  и добровољно ходити путем трња, зарад доброг.  Блажени су они који Господа ради претрпе мучења и понижавања. Упамтите, драга браћо и сестре – Господ нам никад не даје онолико терета, колико не можемо да поднесемо.

На Крстопоклону недељу износимо крст на средину светога храма. Поклонимо му се зато, цјеливајмо га и никада не заборавимо његово право значење и смисао. Крст је наш избор. Избор од кога зависи наша будућност. Извор од кога зависи сав свијет. Христос каже да је на суд дошао. На том суду, суду распете љубави, истине и добра стоји свако од нас. Без крста нам нема спасења. Имајмо то у виду.

Зато, помолимо се да нам драги Бог да снаге да истрајемо у нашим духовним борбама, да поднесемо све тешкоће овога свијета. Распнимо наше страсти и пороке и наше гријехове. Измиримо се са ближњима и у радости, заједно дочекајмо празник Васкрсења Христовог. Амин. ”