Sjede dva vrapca na grani i posmatraju požar u kući koja se zapalila u blizini. Jedan vrabac odleti, zahvati vode u kljun i u letu je ispusti na kuću u plamenu. Vrativši se na granu, drugi vrabac ga sa podsmjehom upita:

,, Zašto, kad ne možeš da ugasiš buktinju? Nema svrhe! ”

-,, Želim da se zna na čijoj sam strani bio. ”

Badnje veče. Januar 2020.

Dok se srpski narod u Crnoj Gori bori za opstanak, a vjerni narod širom svijeta zajedno moli za blagostanje, napredak i zdravlje u novoj godini, ratni veterani otadžbinskog rata već 95 dana neprestano bdiju i mole za pomoć. Vapaj hrabrih otaca i boraca, onih najboljih koje je otadžbina mogla dati – nema ko da čuje. Nadležne institucije i vlast na čelu sa predsednikom ne žele (ili ne smiju?) da se udostoje, pa makar i da ih obiđu u ovoj ledenoj Božićnoj noći, a kamoli da u razmatranje uzmu brigu o njima. Bili su na braniku otadžbine onda kada je bilo najpotrebnije. Gdje su sada?

U Pionirskom parku postavljen je kamp za koji se nadam da će ubrzo biti sklonjen. Sklonjen, ne zato što je ,,ruglo”, kakvim ga smatraju pojedini ,,beograđani” – već zato što se nadam(o) konačnom prihvatanju i izglasavanju zahtjeva ovog mirnog protesta. Zahtjeva ratnih veterana, ratnih invalida i porodica poginulih boraca.

Nacionalne penzije za ratne vojne invalide i porodice poginulih boraca, zahtjev da na čelu Ministrastva odbrane stoji dokazan i školovan čovjek, a ne partijski službenik koji nije bio sposoban završiti čak ni vojni rok, borački dodatak sa boračkom penzijom i Vidovdan kao nacionalni praznik i dan ratnih veterana, te zahtjev o formiranju posebnog Boračkog ministarstva… Da li je to puno što se traži? Da li su medijska blokada, ignorisanje i odbijanje dostave mobilnih toaleta jedini način na koji ,,država” umije da odgovori ovim ljudima?

,,Sve će to narod pozlatiti“, rekao bi sada Laza Lazarević. Ginuli su najbolji, da vladali bi najgori.

Svrati i ti, ako u prolazu budeš bio, dragi čitaoče. Odmori i okrijepi se, popričaj sa istinskim herojima. Ne nekim izmišljenim, američkim, već onim stvarnim, koji su svoju mladost, zdravlje i život ostavili, kako bi mi sada bezbrižno mogli da uživamo u svim blagodetima koje imamo. Herojima među kojima niko nije rekao ,,NEĆU”. Svakog dana su tu, u srcu Beograda. Pred skupštinom, nadajući se da će ih bar neko obići. Obići, ali ne pred izbore, kada to obično biva. Tada se ,,svi” (a zna se na koga mislim!) obično sjete onih koji su na ivici egzistencije. Kao da je to, uostalom i bitno? Cilj opravdava sredstvo. Svaki ,,glas” je podjednako važan.

Nemojmo biti oni koji će svoj potpis dati vreći brašna i korpi jaja. Budimo oni koji će doći, zagrliti, utješiti i podržati one, zbog kojih smo danas slobodni i sigurni.

Mrtve ne zaboravimo – žive poštujmo!

Srećni Božićni i novogodišnji praznici, sa nadom da će uskoro sve krenuti na bolje, te da će ovi hrabri borci naredni Božić dočekati sa svojim najmilijima u toplim domovima, a ne pod šatorima pred očima onih koji gledaju, a ne vide, slušaju – a ne čuju. Služimo Srbiji! Mir Božiji, Hristos se rodi!