Današnja besjeda koju ću Vam predstaviti djelo je mladog i talentovanog učenika Prve beogradske gimnazije – Matije Đuričića.

Sljedeći stope čuvenih predaka i učenika ove naširoko poznate i uvažene škole: Kralja Petra I, Jovana Skerlića, Gavrila Principa, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića, Koste Vujića i mnogih drugih, Matija je dobio dobru osnovu i vjetar u leđa prilikom nastupa na ovogodišnjem takmičenju iz besjedništva- ,, Slavoslov 19/20 ”. Njegov govor, koji je održao 10. Decembra 2019. godine u Smederevskom muzeju – moći ćete pročitati u nastavku teksta. Uživajmo u njegovoj besjedi, podržimo ga i poželimo mu sreću u nastavku takmičenja, budući da je njegov prolazak u polufinale itekako zaslužen vrijednim trudom i radom!

,, STRAH ŽIVOTU KALJA OBRAZ ČESTO ”

,, I Safet je dobro znao,

Šta Fazlagić kula krije,

Mislio je da Jelena,

Još o tome čula nije,

Pa je đeda Abdulaha,

Pit’o Safet jednog dana,

Što ne baciš đedo oni,

Vlaški sanduk sa tavana,

Ako li ga bacit nećeš,

Baciću ga ja što prije,

Šta će kuli Fazlagića,

Pravoslavne relikvije,

Ne budali moj Safete,

Jer daleko nećeš stići,

Znaš li da smo bili vlasi,

Iz Bileće Miljanići,

Prađed nam se poturčio,

I prenio sve to amo,

I od tada na tavanu,

Krijemo ga i čuvamo,

No Safete ako Srbin,

Opet uzme brda ova,

Ti što prije prihvati se,

I kandila i krstova,

Zaboravi prazne priče,

I na kulu Fazlagića,

Prekrsti se pred ikonom,

U Stojana Miljanića

Da li još gori kandilo vere unutra, u duši vašoj ?

Stalna vojna previranja na Balkanu, izazvana dejstvima spoljašnjeg neprijatelja koji je hteo teritorijalno proširenje, kao i postupcima  unutrašnjih  samodržaca i srebroljubaca; dovodila su do čestih i dugotrajnih perioda u kojima je od naroda traženo da odbace svoje ime, da se asimiluju sa drugim narodima, tuđom tradicijom i običajima.

Stizalo se do momenta da država, koja je podignuta na svetim temeljima, gubi oslonac, ali istovremeno  odoleva i nekako opstane. Neiscrpna ideja očuvanja vere i tradicije iz ljubavi prema precima, tvrdoglavost i inat, poslužile  su Simi Matavulju, predstavniku srpskog realizma, u stvaranju vanvremenske pripovetke  „Pilipenda“. Vekovna nametanja dovela su do jačanja srpskih karakternih osobina – prkosa i inata.

Godina je 1834. zima, jaka i nemilosrdna. Pravoslavno selo Kričke – Petrovo polje, u gornjoj Dalmaciji, suočilo se sa slabim prinosima letine i zbog toga već do Božića zavlada velika glad i nemoć.

Znajući da narod nema drugog izbora, trgovci naplaćivahu prevelike cene, nudeći pogodnosti porodicama koje pređu u Carsku veru. Snagu da se odupre iskušenju, pred koji ga je život stavio, Pilipenda je crpeo iz velike ljubavi prema Gospodu, a ne iz straha. Bio je pravi vernik, moralno jak čovek, krajnje odan svom poreklu.

Ponosan i nepokolebljiv, koji je pravoslavlje voleo iznad svega. Njegova vera  bila je jaka, a težak život, beda i oskudica  još su je više ojačali i produbili. Iako je osećao nepravdu koju nije razumeo, smatrao  je to Božjom voljom i kroz molitve Bogu tražio je objašnjenje, ali i snagu da istraje!

„Bogo moj, zašto Ti šalješ glad na ljude, kad je meni jadnom težaku, žao i stoke kad gladuje!? I zašto baš šalješ bijedu na nas težake, koji Te više slavimo nego lacmani, siti i objesni?!”

Danas, ljudi, zaokupljeni svojim dnevnim obavezama i problemima, često nalaze izgovor kako bi zaboravili na  pretke. Na njihovnu vekovnu  borbu  za očuvanje vere, krsne slave, pravoslavnog imena, kandila, smirne i tamnjana. Podsetimo se heroja od kojih smo mi potekli: starca Vukašina iz Klepaca, Grigorija Pećkog, Vasilija Pekara, Bosiljke Rajičić koji su svojim prkosom i istrajnošću pokazali granicu uzvišenja kakvoj svi treba da težimo.

Ali …“Ko još može odučiti trske da ne čini poklon pred orkanom?“ – reče veliki vladika Njegoš. Ima uvek onih koji nisu istrajni, a u veri posebno. Onih koji su, izloženi  raznim mučenjima, ucenama i progonima, poklekli, a svoja buduća pokoljenja večno obeležili. Njihova bojazan da ih sunarodnici ne gledaju drugačije; sa više prezira, netrpeljivosti i gordosti leži u temelju njihove duhovne hromosti ili narodski rečeno „kljakavosti“.

Jedan od takvih je i Pilipendin komšija,  s razlogom nazvan Jovo Kljako, koji je prešao u Carsku veru iako je imao imanje veće od Pilipendinog i tako zasigurno pretvorio glad  u sitost, ali samo na fiziološkom planu. Zbog svega sto se dešava oko njega, Pilipenda je svoj bes i nemoć  iskalio  na svom iznemoglom magarcu Kurijelu.

Danas, ljudi, zaokupljeni svojim dnevnim obavezama i problemima, često nalaze izgovor kako bi zaboravili na  pretke. Znaš li Srbine ko ti je bio deda?

Seljak ponosan i hrabar! Padao je i dizao se iz pepela. Znao je da je iza rova njegova kuća, njiva i porodica.

Čuvajmo istoriju, tradicu i slobodu. Zajedno vaskrsavajmo naše junake.Budimo dostojni naslednici i kroz veru ispovedajmo. Razmislite još jednom…

Da li još gori kandilo vere, unutra – u duši vašoj?